31

Научни сарадник на Историјском институту др Александар Крстић објавио је рад 2015. године под називом „Деспот Стефан Лазаревић и Баточина”, у којем се налази и писмо које је Стефан Лазаревић упутио Стефану Реметском, свом представнику на поседу у Сатмарској жупанији, у Угарској.

Писмо је написано у Баточини: „…у прву среду после Духова”, без навођења конкретног датума и године настанка. Деспот Стефан је добио властелинства у Сатмарској жупанији 1411. године, а Стефан Реметски је умро, највероватније, 1421. године, те се настанак овог писма може сместити у временском периоду од једне деценије (1411 – 1420/21). Аутор у раду закључује: „Са сигуношћу може се тврдити да је Баточина постојала и пре доласка Турака и да је успела да остане и након османског освајања Србије.”

У области жупе Лепенице, Баточина се први пут помиње у писаном документу 1476. године у турском попису. По том попису Баточина је имала 25 кућа и велики караван-серај за смештај и одмор путника.

Седиште жупе је у то време било место Градац, удаљено од Баточине свега пар километара, са јаким утврђењем на Јеринином брду, где се и данас налазе археолошке ископине из средњег века, али и остаци из много ранијих периода праисторије. Чувени турски путописац Евлија Челебија сматра оснивачем Баточине смедеревског Гази Бали бега.

jerinin-grad

Није забележено да ли је у Баточини, у то време, постојао било какав објекат у коме је деспот Стефан одседао.
Међутим, имајући у виду њен географски и саобраћајни положај, највероватније је Баточина имала статус трга, у првој половини 15. века.

Баточина је после пада Смедерева била пуста или ретко насељена територија са становништвом које се пред налетом Турака раселило, а потом и враћало на ове просторе. Због свог положаја, била је важна путна станица на путу Цариград–Београд.

Пошто је била једино место где су путници могли да одседају између Хасан-пашине Паланке (данас Смедеревске Паланке) и Јагодине, јер је удаљена добрих шест сати хода од Паланке, нема путописца који се у њој није задржао, одморио и поменуо је у својим записима.

Stara-Batocina

У 16. веку Баточина се развија захваљујући развоју трговине, тако да 1520. године има 66 кућа, од којих је један део припадао исламизираним муслиманима. Због пораста муслимана је у Баточини, у другој половини 16. века, саграђена џамија. Није познато када је срушена, вероватно у 17. веку, после ратова између аустријске и турске војске, нарочито после битке код Баточине 1689. године, у којој су Аустријанци потукли турску војску, наневши јој велике губитке.

У биткама са Турцима страдало је и локално становништво, као и због различитих заразних болести, нарочито куге, тако да се број становника Баточине од једног до другог турског пописа знатно мењао и по броју и по структури. Због тога Баточина све до 19. века остала паланка са око 50 кућа. Опстала је због свог доброг положаја на цариградском друму и хајдука, којих је од 18. века у овом крају било у приличном броју. Томе је погодовало и то што су цела данашња Шумадија и Поморавље били обрасли густим и непроходним шумама погодним за скривање хајдука, али и за збегове у које се становништво склањало пред налетима турског зулума.

Кнез Милош је, путујући из Крагујевца за Пожаревац, често пролазио и одмарао се у Баточини, зато је 1825. године у њој саградио конак, који је касније претворен у основну школу. Из турског времена је у Баточини, као својеврсни споменик, остала и мензилхана, данас позната као мезулана, татарска пошта у којој су смештани поштански коњи и поштоноше.

konak
1913.

Аустријски капетан Франц Кајзер у свом путопису из 1837. године пише да варош Баточина има 300 кућа и око две и по хиљаде становника, од којих се око стотину бави занатима и трговином. У месту постоји црква, а на реци Лепеници је широк јарамски мост. Место има и основну школу, вероватно у то време код цркве.

То je помогло да се Баточина прогласи за варошицу указом кнеза Милана 21. септембра 1872. године. У каснијем периоду на развој Баточине утиче изградња железничке пруге Београд – Ниш, 1874. а поготову пруге Лапово – Крагујевац 1886. године и изградња станице у Баточини.

Баточина је између два светска рата привредно ојачала, 1928. добила је водовод, а 1940. године електрично осветљење.

Након Другог свеског рата почео је индустријски развој. У вароши су биле развијене аутомобилска индустрија, текстилна индустрија и грађевинска индустрија. Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, губитак тржишта, увођење санкција, бомбардовање наше земље и економска криза тешко су погодиле баточинску индустрију.

Производња неких предузећа у Крагујевцу била је везана за заводе Црвенe заставe у Крагујевцу, као и извоз на инострана тржишта – производња је нагло пала, а процес приватизације се споро одвијао. Недостатак обртних средстава успорио је оживљавање производње у баточинским индустријским предузећима, што је довело до њиховог затварања.

Општина улаже у развој образовања, тако што обезбеђује бесплатан превоз за ученике који се школују у Баточини, стипендира најбоље ученике и улаже у пронаталитетну политику.

 

Последње две године за ученике основне и средње школе који живе на територији општине Баточина, али и оне ученике који средњу школу похађају у другим местима, а који су разред завршили са свим петицама општина је обезбедила новчану награду у висини од 8.000 динара, као једну од мера у циљу награђивања ученика и мотивисања да и у будућности бележе врхунске резултате.
Председник општине Баточина је специјалиста радиологије доктор Дејан Аранђеловић.